Za Oskara Šindlera svi su čuli, ako ni zbog čega drugog, onda barem zbog filma „Šindlerova lista“ Stivena Spilberga.
O ovom industrijalcu koji je tokom Drugog svetskog rata spasio hiljade Jevreja od sigurne smrti mnogo se govorilo i pisalo.
A da li znate ko je bio Ser Nikolas Vinton?
Verovatno ne. Nismo ni mi znali dok slučajno nismo naišli na vest o njegovoj – smrti.
Britanac Nikolas Vinton otišao je u večnost tiho kako je i živeo prvog jula, napunivši 106 godina, u svojoj kući u zapadnom Londonu.
Više od pola veka ovaj skromni tihi čovek je ćutao. Prećutao je i to da je spasio 669 dece tokom Drugog svetskog rata iz tadašnje Čehoslovačke. Njegov poduhvat nije bio ništa manji od onog Oskara Šindlera, pa na ovaj način pokušavamo da odamo dužno poštovanje čoveku koji je tako mnogo učinio za čovečanstvo, a tako malo se o tome znalo.
Da li bi se o njegovom podvigu uopšte i saznalo ostaje zagonetka. Priča je otkrivena sasvim slučajno kada je njegova supruga na tavanu porodične kuće pronašla liste sa imenima, fotografije i dokumentaciju – prave svedoke onoga što je Ser Vinton učinio za gotovo 700 dece – spasavajući ih sigurne smrti u nacističkim logorima. I Ser Nikolas je tada progovorio.
Mladi Nikolas Vinton bio je berzanski broker te 1938. godine, kada je, otkazavši skijanje u švajcarskim Alpima otputovao za Čehoslovačku, u Prag, kod prijatelja, Martina Blejka, koji je već u to vreme pomagao izbeglicama u zapadnoj Čehoslovačkoj koja je već bila pripojena nacističkoj Nemačkoj.
Iako je Britanija u to vreme imala specijalan program namenjen spašavanju dece, Čehoslovačka i mališani koji su u njoj živeli nisu bili deo nikakvih organizovanih kampanja.
Nikolas Vinton snalazio se kako je znao i umeo, i sam napravio sopstveni program. Izlažući se stalnoj opasnosti Ser Vinton je plaćao, podmićivao, falsifikovao isprave, tajno kontaktirao sa „mekšim“ strujama u Gestapou, i konačno je uspeo da napravi spisak od 900 dece koju može da spase, iako ih je ugroženih u tom momentu bilo preko 5000.
Početkom 1939. ostavio je u Čehoslovačkoj dva prijatelja da o svemu vode brigu a on se vratio u Britaniju da organizuje domove za prihvat dece, sakupi novac, reši pitanje transporta.
On i nekoliko volontera, uključujući i njegovu majku, činili su Britanski Komitet za izbeglice iz Čehoslovačke.
Sa odštampanim fotografijama i podacima mališana obijali su pragove širom Velike Britanije tražeći pomoć za najugroženije mališane, plaćajući oglase u novinama, obilazeći crkve i sinagoge.
Pomoć je sakupljena, i iako nije bila dovoljna, Vinton je razliku pokrio iz sopstvenog džepa.
Mnogo novca i vremena utrošeno je na podmićivanje i „otkup“ života mališana od nacističkih službi, a papirologija se činila beskrajnom.
Četrnaestog marta 1939. posao je priveden kraju. Samo nekoliko sati pre nego što je Hitler proglasio taj deo Čehoslovačke nemačkim protektoratom, prvih 20 mališana ukrcano je na voz i krenulo je u slobodu.
Osam vozova moralo je da prođe kroz okupirane teritorije Trećeg Rajha, do obale Holandije, a potom, preko Severnog mora do Eseksa u Britaniji, odakle je put 900 mališana vodio za London.
Samo sedam vozova uspelo je da prođe opasan put. Osmi voz je kretao 1. septembra 1939., baš na dan kada je Nemačka okupirala Poljsku. Granice su zatvorene i za 225 mališana u poslednjem konvoju više nije bilo šanse za spas.
Voz je jednostavno nestao, a za ovu decu se više nikada nije čulo.
Gotovo sva deca koju je Ser Vinton spasio do kraja rata postala su siročad. Njihovi roditelji završili su u zloglasnim logorima smrti.
Posle rata mnogo ih je ostalo u Velikoj Britaniji, a neki su se odselili u Čehoslovačku, Izrael, Australiju.
Sada već u osamdesetim godinama, preživeli sebe i dalje nazivaju „Vintonovom decom.“
Nikolas Vinton tokom rata služio je u avijaciji i bavio se problemima izbeglica, za koje je prikupio više od milion funti pomoći.
Ali, preko 50 godina, o svom „projektu“ nije progovorio ni reč. Čak ni sopstvenoj supruzi. Da nije bilo nje, o ovom čoveku koji je na pravi način shvatio značenje reči „humanost“, „požrtvovanje“ i „saosećanje“ ne bi se ništa znalo.
Gospodja Vinton predala je dokumentaciju muzeju Holokausta a BBC se pobrinuo da istraži šta se dogodilo sa 669 mališana koje je ovaj skromni čovek spasao od sigurne smrti.
Priznanja koja je Ser Vinton primio od tada su mnogobrojna, ali, on kao da nije smatrao da je učinio nešto posebno. Verovao je da bi se svaki čovek isto ponašao da je bio u njegovoj situaciji, u prilici da pomogne.
Video sam problem i shvatio da mogu da pomognem. Rizikovao sam? Pa šta? Neki ljudi prožive život ne želeći da rizikuju ništa. Neki prosto rizikuju, pa šta bude.
Prvog septembra 2009. godine, 70 godina posle spasilačke misije Ser Edvarda Vintona, specijalnim vozom na železničku stanicu u Liverpulu doputovala su Vintonova deca sa svojim potomcima, kako bi se susreli sa svojim dobročiniteljem. Bilo ih je preko 6000.
